Vuk Stefanović Karadžić je reformator srpskog jezika i pisma, sakupljač narodnih umotvorina, filolog, književnik i istoričar i jedna od najznačajnijih figura srpskog romantičarskog perioda, ali i ukupne kulturne istorije Srba.
Prošlo je nešto više od dva veka od kako je Vuk Karadžić objavio svoje prvo izdanje „Srpskog rječnika“ u kojem je upotrebio reformisano ćirilicu, novi pravopis i gramatiku. Ne treba ni govoriti koliko je mnogo za srpski jezik urađeno zahvaljujući njegovim izmenama.
Olakšano je učenje čitanja i pisanja, a naše pismo je postalo jedno od retkih koje je fonetsko. To znači da svakom glasu odgovara jedno slovo i da se svaka reč čita tačno onako kako se piše.
Vukov filološki rad je samo jedan deo njegovog bavljenja jezikom i literaturom. Njegove zasluge su mnogo obimnije i važnije, gotovo presudne za sve ono što je kasnije usledilo u istoriji srpske književnosti.
Poreklo Vuka Stefanovića Karadžića
Vuk Karadžić se rodio 6. novembra 1787. godine u selu Tršić nadomak Loznice. Zapadni deo Srbije, kome njegov rodni kraj pripada, nalazio se tada pod vlašću Osmanskog carstva.
Otac Vuka Karadžića, Stefan, bio je iz Crne Gore iz Drobnjaka, a majka, po imenu Jegda, nosila je devojačko prezime Zrnić i poticala je iz Ozrinića nedaleko od Nikšića. Stefanu i Jegdi su deca umirala, jedno za drugim.
Tada se verovalo u narodno predanje da malu decu uzimaju zli duhovi i veštice, pa su roditelji svom novorođenom sinu rešili da daju ime Vuk kako bi ga zaštitli i održali ga u životu.
Mali Vuk je ispočetka učio da čita i piše uz pomoć svog rođaka Jevte Savića Čotrića. On je u to vreme bio jedini pismen čovek u okolini. Kasnije, roditelji su ga poslali u školu koja se nalazila u Loznici, međutim, Vuk je bio bolešljiv, pa nije uspeo da završi ovu školu.
Kada mu je bilo bolje, otišao je u manastir Tronoša i tamo pokušao da nastavi sa školom. Manastir nije bilo mesto za učenje, već je tamo morao da čuva stoku, pa je otac rešio da ga vrati kući u Tršić.
Kada je počeo Prvi srpski ustanak, Vuk se pridružuje ustanicima i postaje pisar harambaše Đorđa Ćurčije. U večitoj želji da se propisno školuje, odlazi u Sremske Karlovce kako bi upisao gimnaziju, ali ga ne primaju jer je već bio prestar (imao je 19 godina).
Ipak, ostaje u karlovačkoj bogosloviji neko vreme i tamo ima prilike da se upozna sa Lukijanom Mušickim koji je bio profesor na bogosloviji.
Posle nekog vremena, Vuk odlučuje da ode u Petrinje i tamo ostaje nekoliko meseci i uči nemački jezik.
Nakon toga, rešio je da se zaputi u Beograd. U Beogradu je upoznao Dositeja Obradovića svog velikog prethodnika. Veliki narodni učitelj, Dositej Obradović, nije želeo tom prilikom da primi Vuka da bude njegov đak. Vuk se razočarao i rešio da ode u Jadar. Tamo je bio pisar velikog Jakova Nenadovića.
Ubrzo, njegov već pomenuti rođak, Jevta Savić, postaje član Praviteljstvujuščeg sovjeta, pa Vuk sa njim odlazi u Beograd i u ovom državnom telu radi kao pisar. Bio je u epicentru istorijskih zbivanja.
Dositej Obradović je negde u to vreme uspeo da otvori Veliku školu (preteču univerziteta) i Vuk je konačno mogao da postane pravi đak.
Nažalost, bolest ga je obuzela, pa je morao da napusti školu i ode da se leči u Peštu i Novi Sad. Njegova noga je bila bolesna i za to nije bilo leka. Ostala je trajno zgrčena, a Vuk se kretao uz pomoć štule. U neku ruku, bio je hrom.
Upravo je to i bio razlog zbog čega se nikada nije oženio svojom prvom ljubavlju Ružom.
Prva Vukova ljubav – Ruža Todorova
Vukova prva ljubav zvala se Ruža Todorova. Imali su 17 godina kada su se zavoleli u svom rodnom selu, čuvajući ovce. Ruža mu je tada pevala izvorne pesme i postoje zapisi koji kažu da ih je Vuk kasnije po sećanju zapisivao. Njihova ljubav je bila čista, mladalačka i iskrena i njihovi roditelji su verovali da će se deca uzeti.
Kada je počeo Prvi srpski ustanak, Vuk je često odlazio iz Tršića i ostajao duže, pa su se njih dvoje razdvajali. Ubrzo je i njegova bolest počela da biva sve prisutnija i kada mu se noga skroz zgrčila, Vuk se distancirao od svoje ljubavi.
Kaže se u nekim zapisima da je Vuka bilo sramota da izađe pred Ružu sa takvom nogom. Velika je sramota bila u to vreme da mladić bude hrom. Odlučio je da ga Ruža nikad ne vidi sa štulom, sakatog, kako je on govorio. Poručio je Ružinoj rodbini da ga ne čeka i da se slobodno uda za drugoga.
1811.godine, Vuk je otišao u Negotin, a Ruža je prilično tugovala za svojim momkom. Nešto kasnije se udala za trgovca iz gradića Loznice i sa njim imala dva sina.
Kasnije, kada se Vuk oženio Bečlijkom Anom Kraus, jednoj svojoj ćerki je dao ime Ruža. To je bio dokaz da nikada nije zaboravio svoju prvu ljubav.
Mnogo godina kasnije, dok je knez Miloš vršio osvetu nad svim pristalicama dinastije Karađorđević, dogodilo se da su dvojica vatrenih pristalica Karađorđevića bili Ružini sinovi. Kako je Vuk za to saznao, ne zna se, ali se zna da je izmolio kod kneza Miloša da oslobodi ovu dvojicu mladića. Miloš je pristao, a Vuk je sredio da se momci prebace u Austriju.
Kada je Vuk preminuo, njih dvojica su došli na sahranu i stajali mirno pored odra svog dobročinitelja.
Odlazak iz Srbije 1813. godine
Nakon lečenja, Vuk se 1810. godine vraća u Srbiju i radi vrlo kratko kao učitelj u osnovnoj školi, da bi zatim sa Jevtom Savićem otišao u Negotinsku krajinu gde je opet obavljao posao činovnika.
Kada je Prvi srpski ustanak propao, Vuk sa celom porodicom prelazi u Zemun 1813. godine, a iz Zemuna se zaputio u Beč.
U Beču se upoznao sa Anom Marijom Kraus i ubrzo se njome oženio. Njih dvoje su tokom godina imali mnogo dece, ali su, nažalost, skoro sva umrla. Jedino su preživeli sin Dimitrije i kćer Mina.
1813.godine Vuk upoznaje Jerneja Kopitara koji će odigrati jednu od presudnih uloga u njegovom daljem radu.
Jernej Kopitar je bio slovenački filolog, slavista i naučnik koji je radio kao činovnik u bečkoj dvorskoj bibiloteci i kao cenzor za slovenske i novogrčke knjige. Zahvaljujući svom položaju imao je kontakte sa mnogim istraživačima i književnicima.
I pre nego što je upoznao Vuka, Jernej je čitao srpsku narodnu poeziju, Dositejeva dela, a bio je i u kontaktu sa Lukijanom Mušickim. Ulazio je duboko u problematiku našeg jezika i imao ideje da se osnuje srpski univerzitet. Kada je sreo Vuka, znao je da je on pravi čovek za reformu tadašnjeg slavenosrpskog jezika.
Vuk piše jedan članak o propasti srpskoj koji je bio oblikovan kao pismo Karađorđu lično i hteo je da ga objavi u „Novinama serbskim“. Međutim, Jernej ga kao cenzor zabranjuje, ali mu u isto vreme članak privlači pažnju zbog izvanredno zanimljivog narodnog jezika Vukovog.
Od tog trenutka počinje Vukovo i Jernejevo prijateljstvo.
Jernej je shvatio da Vuk poznaje dosta srpskih narodnih pesama i naterao ga je da ih ispiše i objavi.
1814.godine, Vuk je objavio svoje prvo značajno delo, obimnu zbirku pesama pod nazivom „Mala prostonarodna slavenoserpska pjesnarica“. Ova zbirka je bila pisana po Mrazovićevoj slovenskoj gramatici. Vuk je znao da je srpski pravopis nesavršen i želeo je nešto da uradi po tom pitanju, ali je posao uradio brzopleto.
Iste te godine, Vuk štampa svoje drugo značajno delo koje bi se moglo nazvati nekom vrstom gramatike. Knjiga se zvala „Pismenica serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisana“.
Jernej je iskritikovao neke delove ove knjige, ali je pohvalio Vukove vešte korake koji su vodili ka reformi našeg jezika i pravopisa.
Jernej nagovara Vuka da ode u Srem i da tamo prikupi još narodnih pesama. Posle dve godine izašla je i druga zbirka pesama.
Stalnim radom i borbom koju je vodio sa protivnicima Vuk je uspeo da izvede u potpunosti reformu srpskog jezika i pravopisa i da u potpunosti potisne slavenosrpski jezik. Slavenosrpski jezik je u to vreme bio jezik koji su koristili obrazovani Srbi.
Hronološki posmatrano, najvažnije godine kada je reforma u pitanju su 1818., potom 1836. i 1847. U 1852. godini su rezultati reforme potvrđeni.
1818.godina i prvo izdanje „Srpskog rječnika“
Nakon Pismenice iz 1814. godine Vuk je odlučio da usavrši i dovrši reformu srpskog pravopisa i pisma. Ovaj posao je u potpunosti izveo do kraja 1818. godine i uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ štampao je prošireno izdanje gramatike. U rečniku je bilo ukupno 26.270 reči, a svaka reč je bila prevedena i na nemački i na latinski jezik.
U svojoj gramatici je Vuk primenio princip koji je osmislio nemački filolog Johan Krištof Adelung, a to je princip „piši kao što govoriš“. I pre Vuka su neki naši veliki filolozi pokušavali da ostvare ovu zamisao, a jedan od njih je bio i Savo Mrkalj. Međutim, njegovi pokušaji nisu bili sprovedeni do kraja.
Vuk je želeo da svaki glas ima odgovarajuće slovo u azbuci, pa je zbog toga izbacio iz azbuke sva slova koja je smatrao nepotrebnim, odnosno sva slova za koje nisu postojali odgovarajući glasovi u srpskom narodnom jeziku.
Zbog toga je trpeo velike uvrede Srpske pravoslavne crkve.
Uz to, Vuk je osmislio nove znakove za slova lj, nj, a slovo đ je preuzeo od Lukijana Mušickog, dok je j preuzeo iz latiničnog pisma.
U ovoj gramatici i pravopisu nije bilo slova h. Njega je uveo tek 1836. godine i prvi put ga štampao u „Srpskim narodnim poslovicama“ na Cetinju.
Tokom svih godina njegovog rada Vuk se borio za uvođenje narodnog jezika u opštu upotrebu na svim poljima, što je značilo da narodni jezik treba da postane i književni jezik. Do tada se govorilo narodnim jezikom, a mali broj pismenih ljudi je pisao književnim jezikom koji je bio isuviše komplikovan i koji se menjao iz epohe u epohu. Tako smo kao književne jezike imali staroslovenski, srpskoslovenski, ruskoslovenski, slavenosrpski, pa čak ponekad i čist ruski.
Pobedu i uvođenje srpskog narodnog jezika u književnost označila je godina 1847.
Te godine su objavljena četiri važna dela različitih autora koja su bila napisana i štampana srpskim narodnim jezikom.
Bili su to: prevod Novog zavjeta Vuka Karadžića, Gorski vijenac, P. P. Njegoša, zbirka Pesme, B. Radičevića i Rat za srpski jezik i pravopis, Đ. Daničića.
Ostala polja delovanja Vuka Karadžića
Vuk se pored reformatorskog rada bavio i sakupljanjem i zapisivanjem narodnih običaja, potom istoriografskim radom, etnografijom, itd.
Tokom svog života, doživeo je da bude cenjen od velikih naučnih institucija i pojava u čitavoj Evropi. Bio je počasni član mnogih akademija nauka, poput Petrogradske, Berlinske i Bečke, kao i član različitih naučnih društava.
*
Umro je 8. februara 1864. godine u Beču, a njegovi posmrtni ostaci se danas nalaze u porti Saborne crkve u Beogradu.
Najpoznatija institucija koja čuva uspomenu na život i delo Vuka Stefanovića Karadžića jeste Vukova zadužbina koja je osnovana 1987. godine u Beogradu povodom obeležavanja 200 godina od rođenja ovog velikana.